Dobar kao plazma keks

Kada sam prvi put gledala film „Gospodar prstenova – Družina prstena“, enterijer bioskopa „Roda“, sada, kažu, najboljeg bioskopa u gradu, najviše je podsećao na unutrašnjost autobusa koji vozi na liniji Železnik – Zemun u letnjem periodu: drvena, neudobna sedišta, rastegnuto, poluprazno. Ispred mene sedelo je pet-šest dečaka u pratnji muškog roditelja; pored mene bio je neko ko je smatrao da je prineo najveću žrtvu na oltar ljubavi zato što je pristao da gleda „taj“ film.

Nakon tri uzbudljiva sata moja sanjiva sabraća po filmu i ja imali smo samo jedno da kažemo, zapravo da pitamo – kad će drugi deo?

Drugi i treći deo odgledala sam u S&F (sama i fantastična) varijanti, pa onda sva tri dela zajedno, pa onda svaki deo posebno na televiziji o većim praznicima i tako sve do trenutka kada sam upitana da zapitam samu sebe zašto baš taj film?[1]

Pravi, na činjenicama i valjanim argumentima utemeljen odgovor dala bih kada bi mi grupa kojoj, zahvaljujući ljubavi prema pomenutoj trilogiji, pripadam celim bićem bila dostupna. Međutim, s obzirom na to da se oni, nakon savladanih padeža i razlomaka, trenutno nalaze na zasluženom godišnjem odmoru, pisaću isključivo u svoje ime.

Jedan od razloga zbog kojih nalazim neizmerno uživanje u repetitivnom gledanju presten-trilogije možda leži u činjenici da potičem iz kraja u kome epska tradicija, sada, jednako kao i u vreme Starine Novaka i družine, i dalje traje prkoseći vremenu. Za nekoga ko je od najranijeg detinjstva slušao da „svako čestito čeljade, čak i ono koje se, eto, rodilo kao žensko mora znati naizust Ženidbu Dušanovu[2], egzistiranje načela herojske zajednice na neherojskoj savremenoj pozadini[3] moguće je jedino još na filmu. U herojskom svetu sve je jasno polarizovano, odnos dobro – zlo, muško – žensko.

Poslednji navedeni polaritet dovodi do drugog „možda“, u stvari, s njim je u neraskidivoj kauzalnoj vezi. Sadašnje stanje stvari je takvo da su autentični nosioci herojske aure[4], zaštitnici i hranioci ili rečnikom Men’s Healt-a alfa mužjaci izumrli, čini mi se, još onomad kad se Dušan oženio. Kada je već tako, a jeste, šta mi drugo preostaje nego da u svetu filma kakav je „Gospodar prstenova“ (mada je i „Troja“ solidna ako se izuzme kukavni Paris) pronađem „ono naše što nekad bejaše“. Jako je lepo puna tri sata gledati razbarušene muškarčine kako neustrašivo jure, širokih ramena i snažnih mišića, boreći se za čast, slavu i mir u svetu. Jako lepo…

Treći i čini mi se najverovatniji „možda“ razlog izlazi van granica epskog konteksta. Naime, postoji u prvom delu filma scena u kojoj su se nesrećni ali politički korektno odabrani patuljci, nosioci i čuvari prstena, prestravljeno šćućurili pod ogoljenim korenom drveta ispod puta dok iznad njih crni konj, veći i od Markovog Šarca, besno lupa kopitama, frkće i sumnjičavo rže. Scena jedva da traje minut ali se ja svaki put, baš svaki put naježim od straha i uzbuđenja. To je trenutak kada je sve savršeno jasno – „Gospodar prstenova“ me, baš kao i plazma keks, ne pušta da odrastem. I to je osećaj kog ne želim da se odreknem.


[1] Ovaj rad napisan je u julu 2008. kao „domaći zadatak“ za Kreativnu školu pisanja (Književna kritika i akademsko pisanje) na Filološkom fakultetu u Beogradu.

[2] Reči moje nane, Milisave Vasiljević, koja me prva upoznala sa svetom usmene narodne epike.

[3] Parafraziram reči prof. Mila Lompara iz knjige „Njegoš i moderna“, „Filip Višnjić“, Veograd, 1998.

[4] Više o pojmu „aure“ u eseju Valtera Benjamina „Umetničko delo u razdoblju njegove tehničke reproduktivnosti“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s