Svadbeni običaji u narodnim lirskim pesmama

Ovaj rad je izlagan na međunarodnoj konferenciji Nacionalni i evropski identitet u procesu evropskih integracija, Institutu za međunarodnu politiku i privredu, Beograd i fondacija Hanns Seidel Stiftung iz Minhena, Beograd, jun 2012.

Apstrakt:

Cilj ovog rada je da na osnovu srpskih narodnih svadbenih lirskih pesama pruži uvid u redosled izvođenja svadbenih običajnih radnji i da ukaže na njihov obredni, religiozni-mitski karakter i značenje. Dva najvažnija kultu u životu patrijarhalnog čoveka su kult plodnosti i kult predaka. Ova dva kulta su na najautentičniji simboličko-sematički način objedinjena upravo u svadbenoj lirici. Ranom hristijanizacijom svadbena lirika postaje deo običajnog ceremonijala i tako, naizgled, potiskuje svoj obredni karakter. Međutim, svako pažljivije proučavanje svadbenih lirskih pesama otkriva njihov ritualni podtekst. Korpus narodnih lirskih pesama na kojima je zasnovana ova književno-etnološka  studija obuhvata najrelevantnije pesničke zbirke narodnog usmenog stvaralaštva koje potiču iz različitih vremena i sa različitih prostora na kojima je živeo ili i danas živi srpski narod i koje, kao takve, predstavljaju dragocen uvid u srpsko kulturno i nacionalno nasleđe. Pored tumačenja skrivenih, ne tako očiglednih značenja svadbenog cermonijala u drevnoj prošlosti, ovaj rad se bavi i proučavanjem srpskog svadbenog cermonijala u sadašnjosti – u kom obliku su se danas zadržale nekadašnje obredne radnje, koliko se poštuju i, ako ih praktikujemo, koliko smo svesni njihovog značenja. U tu svrhu poduzeto je terensko istraživanje svadbenih obredno-običajnih radnji na teritoriji Zapadne Srbije kojim ova književno-etnološka studija pored dijahronog pruža i sinhroni uvid u temu.

Ključne reči: svadba, obred, običaj, kult predaka i plodnosti, kulturno i nacionalno nasleđe

Za razliku od božićnih ili uskršnjih obredno-običajnih radnji, koje je poslednja decenija XX veka ponovo „vaskrsla“ u svesti srpskog naroda, svadbeni običaji su se praktikovali bez obzira da li je u pitanju ruralna ili urbana sredina. Savremeno, poslovično užurbano društvo saželo je kompleks svadbenih običaja na 48 sati, ali ih čak i u tako kratkom vremenskom odsečku i dalje primenjuje: prosidba, „kupovina“ mlade na dan venčanja, svadbena povorka koja se oglašava glasnim trubljenjem automobila, prekrivanje neveste velom, podizanje muškog deteta (nakonjčeta) pred mladoženjinom kućom, prenošenje preko kućnog praga, sve su to radnje koje se, u manje ili više izmenjenom obliku, i dans izvode. Na taj način etnološki aspekt svadbenog ceremonijala  opastaje, ali ne opstaju lirske narodne pesme koje su nekada bile sastavni deo obredno-običajnih radnji. Savremeni svadbeni običaji poznaju po neku stihovanu zdravicu, šaljivu pesmu ili pesmu lascivnog sadržaja ali niko više ne peva o mladoženji kao ponosnom paunu ili o nevesti kao krotkoj košutici[1]. Nevestin odlazak iz roditeljskog doma neće biti praćen ritualnim tugovanjem majke ili drugarica jer svadba više nema izražen dramski karakter stvoren saznanjem da neko mlad nepovratno napušta svoj rodni dom. Svadbena lirika tako ostaje sačuvana od zaborava samo u nesigurnom sećanju starih čauša ili u antologijama narodne lirske poezije. Budući da svadbene obredno-običajne radnje na celokupnom južnoslovenskom prostoru pokazuju izvesnu sličnost, svest o postojanju korpusa lirskih pesama koje prate svadbeni ritual u Srbiji, mogla bi da predstavlja značajan doprinos očuvanju same nacionalne kulture. Otuda je cilj ovog rada da na osnovu pesama prikupljenih iz različitih zbirki narodnog usmenog stvaralaštva, iz različitog vremena i sa različitog geografskog prostora u kome živi ili je živeo srpski narod pruži uvid u redosled izvođenja svadbenih običajnih radnji i ukaže na njihov obredni karakter.

Današnja romantična predstava o braku kao zajednici dvoje ljudi koja počiva na ljubavi, međusobnom poštovanju i uvažavanju potreba onog drugog, za patrijarhalnog čoveka nije postojala. U svesti „primitivnog“ čoveka brak je zajednica posvećena kultu plodnosti i kultu predaka. U brak se stupalo da bi se došlo do radne snage, da bi se utvrdilo staro ili stvorilo novo prijateljstvo i da bi se obezbedio zdrav i napredan porod kroz koji se nastavlja sopstveno duhovno trajanje[2]. Kult plodnosti i kult predaka, dva najvažnija kulta u životu našeg naroda, autentično su se ovaplotila u obrednoj narodnoj lirskoj pesmi kao najstarijoj usmenoj tvorevini. Ranom hristijanizacijom ta pesma maskira svoj ritualni karkater prelazeći u sferu običaja. Međutim, ritualni podtekst svadbene pesme i dalje ostaje prisutan jer je cilj svadbenog ceremonijala „da mladu uvede u novu kultnu zajednicu, osigura je od uticaja zlih demona i obezbedi joj plodnost“[3]. Uvođenje u novi dom i rod podrazumeva izvođenje iz doma i roda u kom je devojka odrasla i čiji su je preci štitili. Upravo se u tom segmentu svadbenog obreda uočava ključna razlika u odnosu na sve druge obrede prelaza, a to je asimetričnost osnovne pozicije zainteresovanih strana. Nevestin dom ostaje ekonomski i emocionalno osiromašen, dok mladoženjin rod dobija još jednog člana što ga na planu religije i domaćeg kulta čini jačim[4]. Asimetričnost novonastale situacije predstavlja promenu u patrijarhalnom svetu koji ne voli da se menja i koji će nastojati da što je pre moguće povrati pređašnju ravnotežu i ponovo se zatvori za spoljne uticaje. Proševina, priprema za svadbu, svadbena ceremonija i gozba doslovno i simbolično predstavljaju otvaranje dva sveta koja ne žele da budu otvorena i koja sada stoje u opoziciji svoje ─ tuđe. Svadbene lirske pesme, koje prate ritual i kroz stihove ga dodatno apostrofiraju, predstavljaju dug lanac radnji kroz koje neposredno prelaze inicijanti (nevesta i mladoženja) i posredno njihova dva roda (porodice). Te obredne radnje su utoliko složenije što, s jedne strane, moraju da pruže neophodnu zaštitu inicijantima koji su na dan svadbe najugroženiji, a, s druge strane, teže da obezbede naklonost predaka bez čijeg duhovnoh blagolslova ne može biti napretka u kući. Mnogobrojne i raznolike svadbene radnje mogle bi se podeliti na nekoliko celina koje obuhvataju vreme od pripreme za prosidbu do tzv. pohođana – prve posete nevestinih roditelja prijateljskoj kući[5].

O vremenu pre prosidbe Vuk Karadžić će zapisati da „dosta puta isprose devojku, a niti je momak video nju, ni ona njega, nego se roditelji gledaju i dogovaraju“[6]. Prilikom odabira buduće neveste strogo se vodilo računa da se udaja odvija po redu jer „ne biva (…) da se uda mlađa pre starije“.[7] Pred nego što donesu konačnu odluku o devojci mladoženjeni se pitaju: Može l’ biti kućna domaćica?/ Može l’ dvoret svekra i svekrvu,/ Može l’ dvoret devera, jetrvu?/ Može l’ dvoret njene mile za’ve?“ [8] Buduća nevesta mora biti radna i pokorna, smerna i krotka, ali iznad svega mora doprineti razgranavanju porodičnog stabla. Ta želja nalazi i svoj alegorični izraz u stihovima koje pevaju budućem mladoženji: Rasla jabuka Ranku pred dvorom,/ Srebrno stablo, zlaćane grane,/ Zlaćane grane, biserno lišće,/ Biserno lišće, merdžan jabuka[9]. Drvo, axis mundi, vertikalna je osa opštenja između neba i zemlja, dva sveta čija se naklonost mora zadobiti da bi buduća zajednica bila blagoslovena, a to što je drvo jabukovo, simbolična je predstava sveta u cikličnom obnavljanju[10]. Devojci, pak, pred dvorom raste drvo javorovo: Baštu gradila, Smilja devojka,/ baštu gradila, javor sadila,/ javor sadila i zalivala[11]. Narodni pevač još jednom aktivira flornu simboliku ─ javor je drvo od kog se prave gusle, a one pevaju o junačkim podvizima i slavnoj prošlosti. Otuda se drvo javorovo pojavljuje kao metonimijska zamena za mladoženju, posredno, za kult predaka.

Dolazak prosaca u devojčinu kuću najavljuje navodadžija ili provodadžija ─ devojčin rođak ili čovek koji je u prijateljskim odnosima sa njenom kućom. Prosci, a obično ih je neparan broj jer on simbolizuje neprekinut niz, celinu koja se ne završava već nastavlja, dolaze uveče. Nakon gledanja devojke, prosci je „darivaju“ zvekećim novcem. Devojčino primanje darova još ne znači da je isprošena jer pre konačnog dogovora slede ugledači ili ugleđani ─ poseta devojčinih roditelja momkovom domu. Ako su zadovoljni viđenim, roditelji se dogovaraju kad će biti „jabuka“ odnosno prstenovanje. Sam čin prstenovanja praćen je pesmom devojčinih drugarica: Svako je cveće cvetalo,/ Najviše cveće Petrovo,/ brala ga Smilja devojka,/ dala ga momku u ruke,/ Momak joj cveće primaše:/ I moja Smilja i moje cveće[12]. Devojka-cvet otkinuće se od svog doma i roda, da bi se đuvegija okitio njome. Darivanje momka cvećem nemi je pristanka na buduću bračnu vezu. Kada je prsten na devojčinoj ruci, još jednom će se oglasiti njene drugarice: Ao, kono, naša drugarice!/ Drugarice, naša nevernice!/ Ne l’ se sinoć nama zaklinjaše,/ Da ne staneš kod tuđina, kono,/ Da ne ljubiš, tuđu ruku, kono,/ Da ne mećeš tuđ prsten na ruku?[13] Od ovog trenutka opozicija tuđe ─ svoje postaje aktuelna sve dok nevestu ne uvedu u porodični kult doma u koji je isprošena. Do venčanja i svadbene gozbe, a svadbuje se obično s jeseni i tokom zime jer je tada u narodu „najviše dokolice, a sem toga tada su pribrani godišnji plodovi, te se ima vremena i sredstava za svadbena veselja“[14], nevesta i mladoženja će proći kroz niz obrednih radnji čija je funkcija zaštitna, inicijacijska i funkcija obezbeđivanja budućek napretka i sreće.

Pre svadbe mladoženja prolazi kroz ritualno kupanje: Kude se banjaja mlad mladoženja,/ Tuj da poraste zdravac do kolena[15]. Budući ambivalentan simbol života i smrti, voda omogućava dovođenje mladoženje u dodir s kultom predaka čije su blagoslov i duhovno prisustvo neophodni za berićet buduće zajednice. Nakon kupanja on se simbolično rađa, dobija „novi lik“ očišćen i obnovljen, posvećen u svetu tajnu braka. Biljni simboli nikada nisu slučajno odabrani u obrednoj lirici, pa ni ovde. Zdravac, biljka koja izrasta na mestu gde se mladoženja kupao, čak i etimološki dočarava zdravlje i napredak.[16] I devojka prolazi kroz ritualni obred kupanja s tim što je devojčino kupanje povezano sa manipulacijom slatkim stvarima ili biljkama kako bi i sam brak bio sladak: Kude se banjaja mlada nevesta,/ Tuj da poraste selin do kolena[17]. Selen ili miloduh je biljka ljubavi, a neretko se, kao na Kosovu i Metohiji, nevesta kupa u slatkoj vodi ili nosi miloduh u nedrima da bi bila mila i da bi se s mladoženjom milovala[18]. Lepi i mladi, nevesta i mladoženja su najpodložniji urocima zato se posebna pažnja poklanjala pripremi svadbenog ruha koje pribavlja magijsku zaštitu. Mladoženjino ruho se ritualno pere, suši ga  jasna misečina, a mladoženjina majka je posavetovana da nabere drobnoga bisera,/ da naniže junaku na kapa,/ da naniže konju na grivata[19]. Mladoženjin konj, neizostavni junački atribut, potkovan je srebrom i olovom. Celokupnom pojavom, stasom i ruhom, mladoženja mora ostaviti utisak u tazbini, ali je najvažniji utisak onaj koji ostavi na nevestu. Otuda ne čudi upotreba izrazito ženski konotiranih simbola ─ mesečina, srebra i bisera[20]. Opremanje u „tuđi“ ženski, lunarni svet, koji stoji u opoziciji sa solarnim, muškim svetom može podrazumevati i privremeno usvajanje simbola tog sveta, svojevrsnu mimikriju kako bi se lakše prodrelo do njega i zaštitilo od potencijalne opasnosti. Napuštajući svoj dom nevesta gubi moćnu zaštitu svojih predaka i zato su joj neophodni odgovarajući magijski suspstituenti kao što je neobično ukrašeno jeleče: kol’ko su dzvezde na nebo,/ tol’ko su šarke na njega[21]. Zvezde-šare, kao amajlija, osvetljavaju put dobrim i štitete nevestu od zlih sila. U nekim krajevima Srbije nevestinu kapu bi kitili cvećem, bosiljkom, nanom, majčinom dušicom, novcem ili ogledalima, a naročito se vodilo računa da na kapi bude paunovih pera jer okca od paunovog pera odvraćaju od zla pogleda[22]. Sličnu zaštitnu funkciju imao je i veo koji je štitio nevestu od znatiželjnih pogleda i urokljivih očiju.

Dva ili tri dana pred polazak po nevestu sazivaju se svatovi. Kum, dever, stari svat i čauš obavezni u svatovskoj povorci, tokom ceremonije venčanja i na svadbenoj gozbi. Dok je dever mladoženjin pratilac, brat ili prijatelj, stari svat je ritualni čuvar neveste i nevestine spreme[23]. „Ogrnut kožuhom, snabdeven vučjim atributima i nagaravljen“ čauš okretnošću i šalom uveseljava sve prisutne[24]. Njegova uloga je, međutim, daleko složenija od zabavljačke. Garavo lice i vučji atributu (najčešće rep) rezultat su animističkih verovanja o reinkarniranju predačkih duša. Ako se tome doda i podatak da je vuk vrhovno božanstvo starih Slovena, onda je jasno da je čauš, pored kuma, hipostaza starog pretka. Pred polazak svatovske povorke ženik se privremeno oprašta sa domom i rodom, a majka ga ispraća savetima: Ao, Jovo, moje čedo drago,/ Kad pođete sutra po devojku,/ Spuštaj skarlet konj’ma do kopita,/ Zlatne uzde konj’ma do očiju./ Kad budete kod šurina dvora,/ Sve dva i dva silazite s kola,/ Nek’ se ne zna ko je đuvegija.[25] Sličan savet o prikrivanju mladoženjinog identiteta biće ponovljen i nadomak nevestinog doma:  Na red, na red kićeni svatovi!/ Sve dva i dva u red dolazite -/ Da ne pozna devojačka majka/ Koje vam je mladi đuvegija[26]. Mladoženju i na ovaj način, krijući ga među svatovima, čuvaju od uroka.

Put kojim se kreće svatovska povorka od jednog do drugog doma ničija je zemlja i posebno opasna, zato će ona biti privremeno osvojena podizanjem buke: Gorom idu Petrovi svatovi,/ Gorom idu, gora jektijaše,/ Poljem idu, polje zvečijaše,/ Selom idu, selo strah imaše,/ Od ljepote gospode svatova[27]. Marginalni ritual podizanja buke, koji može biti nastavljen i u nevestinom domu kroz ritualno lomljenje posuđa, postaje sredstvo odbrane od demonskih sila koje vladaju nepoznatim prostorom.

U nevestinom domu svatove dočekuju pesmom: Dobro došli, svatovi!/ Mir donijel!/ Mir ponijeli! Anaforsko ponavljanje imenice mir otkriva dramsku napetost zbog asimetrije u odnosu između dva roda, međutim, ubrzo sledi ritualno izrugivanje i šaljenje sa devojčinom majkom, mladoženjem ili na nevestin račun koje smanjuje intenzitet inicijalne napetosti. Nedugo potom dever otkupljuje pravo da uđe u nevestinu sobu, obuva je i prstenuje obezbeđujući joj tako delimičnu zaštitu predaka mladoženjinog doma, a zatim nevesta ritualno menja staro za novo ruho što svatovi pozdravljaju pesmom: Srećno ti bilo ruvo venčano,/ srećno ti bilo i blagosloveno.[28] Nevestino opraštanje od roda i doma podrazumeva traženje blagoslova od tzv. jakih mesta ─ ognjišta i kućnog praga. Nevestu pesmom pozivaju da se pokloni ognjištu: Pokloni se ubava devojko,/ pokloni se do surova zemja,/ ispravi se do sinono nebo[29]. Obilazeći oko ognjišta, devojka će ga prekrstiti i darivati novcem; podstaći će vatru na ognjištu sve u nameri da obezbedi pomoć i saglasnost božanstava gornjeg i donjeg sveta da izađe iz jednog porodičnog kulta i bude inicirana u drugi. Potom ritualno ljubi i daruje kućni prag, kao tačku preko koje se prostor lomi i predvaja na svoj i tuđ[30]. Glavni i završni deo kultnih radnji predstavlja „dobra molitva“: Dobar čoeče!/ Dobro ti reče!/ Dobro ti reče!/ Brzo se steče!/ U dobre čase,/ Pod pune čaše/ Svemu rodu i plemenu na veliku čast,/ A našijem mlad’jencima u najbolji čas![31]  Blagosiljajući nevestu njeni roditelji nazdravljaju iz tzv. molitvene čaše koju ona nosi sa sobom i za koju se veruje da ima magijsku moć[32]. Od ovog trenutka nevesta je otpuštena iz porodičnog kulta i počinje ritualno tugovanje i plakanje: Zlatila nana zlatno jabuče,/ Čim ga zlatila, odma’ ga dala,/ Odma’ ga dala u tuđu kuću,/ U tuđu kuću, tuga golema[33]. Da bi privoleli devojku da pođe bez suza, mladoženjini svatovi pevaju o bajkolikoj zemlji koja je čeka: Ajde, devojko, u našu zemlju,/ U našoj zemlji snežak ne veje,/ Već sve kišica, letnja rosica[34].

Dok su u dolasku svatovi podizali buku da bi osvojili pravo na ulazak u nepoznati svet i zaštitili se od zlih sila, u povratku se bore sa „maskama“ ─ nevestinim rodom koji im može oteti nevestu do prve granice između svog i tuđeg sveta, a to je reka ili tekuća voda na kojoj se svatovi obavezno zaustavljaju. Nevesta se umiva i žrtvuje nešto svoje (paru ili jagluk), a dever je zapaja vodom „novog života“ i preuzima od roda na čijoj je brizi do tad bila. Konačni rastanak sa rodbinom obeležen je setnim stihovima: Pratiše Smilju braća do gore čarne,/ Do gore čarne, do vode ladne; (…)/ Svi pratioci, prate pa se vrate,/ A lepa Smilja prati pa se ne vrati.[35]

Veza između ženika i neveste postaje neraskidiva tek nakon venčanja u crkvi. Pre nego što će ući u crkvu, mladenci obilaze tri puta oko nje, a svatovi ih prate pesmom: Paun šeta, vojno le!Na venčanje,/ S sobom vodi, vono le! Paunicu,/ Punicu, vojno le! Za ručicu.[36] Iako božji hram predstavlja mesto na kome ritualne radnje nisu dozvoljene, narod ne poštuje i ne priznaje tu vrstu zabrane. Istini za volju, i crkva je pokazala svoju pragmatičnu stranu hristijanizujući mnoge paganske obrede i predstavljajući ih kao izvorno svoje. Tako pred oltarom, i tokom samog obreda, mladenci nastoje da obezbede prevlast na budućim bračnim drugom. Nevesta bi u tu svrhu okretala prsten na mladoženjinom prstu (da bi ga okretala po svojoj volji tokom života), a prevlast nad jednim supružnikom mogla se zadobiti i „čepanjem“, gaženjem noge neveset ili mladoženje. Kada supružnici krenu iz crkve ka mladoženjinom domu, ispraća ih pesma koja ujedinjuje i hrišćanski i paganski blagoslov: Moja rosna košutice!/ Što si skuce obrosjela? -/ Pratila sam prvijenca,/ Tu sam skuce obrosjela.[37]

Veselje, pesma i igra kojima pozdravljaju dolazak svatovske povorke u mladoženjin dom ubrzo će biti zamenjenim kompleksom obrednih radnji kojima se jedini pravi inicijant ─ nevesta uvodi u novi porodični kult. U dvorište ženikove kuće uvode je na nov, a ne postojeći ulaz, a pre ulaska u kuću nevesta ne sme dodirnuti zemlju o čemu svatovi, opominjući ženikovu majku, pevaju: Steri platno lepog Jove majko,/ Steri platno, da ušeta zlato![38] Pred vratima mladoženjinog doma nevesti će dati nakonjče, najčešće muško dete koje ona tri puta podiže uvis prema suncu, izvoru energije i života. Ovaj ritualni čin ponavlja nevestinu i želju njenog novog roda da im daruje zdravo muško čedo. Potom ona dobija sito sa žitom koje razbacuje u znaku krsta, a sito baca na krov kuće simbolično se pročišćavajući od potencijalnog uticaja htonskih sila. Na samom kućnom pragu, mestu na kome se veruje da žive duše umrlih predaka, prosuće vino ili vodu, medi i maslo čineći precima podvorenje ─ radnju koja prethodi onoj glavnoj koja se dešava oko kućnog ognjišta. Obilazeći oko ognjišta, nevesta ga daruje parama ili jabukom, podstiče vatru u njemu i potvrđuje da je spremna da služi novim precima, što svatovi pozdravljaju pesmom: Uleze sunce u kuću,/ ogreja kuću svekrovu;/ sa sobom sreću donela,/ kroz kuću sreću delila,/ svekru hitro poslušala,/ svekri ne poricala.[39]

Kada se sve obredno-običajne radnje obave po redu, kako valja i dolikuje, svatovi mogu da proslave srećno sklopljen brak između mladenaca i savez između dva rada.  Pre početka svadbenog ručka ređaju se zdravice mladoženji, nevesti i budućem berićetu u kući: Dobre su te godine nanele:/ Rževi ti drume zamrežili,/ Vrani konji druma zaprašili,/ Rojevi ti sunce zaštitili,/ Sive krave selo uzgušile.[40] Svatovska gozba je prilika za šalu, „prikazivanje“ darova kako onih koje su dobili mladenci tako i onih koje je devojka donela u kuću (najčešće košulje, marame, peškiri, čarape). Kraj svadbene gozbe označen je pesmom kojom se „svode“ mladenici: Kud nam pođe đuveglija, viđe li ga ko?/ Vidio ga domaćine i gospodin Bog.[41] Prvu bračnu noć mladenci će provesti na zemlji (asuri ili ponjavi) jer je dodir sa zemljom, izvorištem svekolikog života, neophodan.

Posle prve noći provedene u novom domu, nevesta nastavlja obred orođavanja. Bude je pesmom: Ja stani, digni se,/ Dilber, mlada nevesto,/ Ja stani, digni se,/ Dilber, oganj nakladi,/ Petli poju na samnuvanje (…) Pceta laju na ćiridžije,/ Ja stani digni se[42]. Nevestu očekuje odlazak na vodu u pratnji devera ili svekrve. Do izvora će ići najdužim putem, a vratiće se drugim, zaobilaznim jer tako obeležava prostor u čijim granicama će se kretati narednih godinu dana.

Nedelju dana nakon svadbe, običaju nalažu da nevestini roditelji posete njen novi dom (pohođani). Svoje roditelje mlada žena dočekuje pesmom koja govori o sreći i zadovoljstvu koje je pronašla u novom domu: daj mi, majko, trista drama zlata,/ da pozlatim svekrove dvorove,/ i svekrvi skute da pozlatim.[43] Međutim, kućni poslovi ponekad mogu biti preteški za mladu nevestu, pa se ona žali majci: Kad prvi petli zapoju,/ Sto brava ovce pomuzem;/ Kad drugi petli zapoju,/ Sto brava koze pomuzem;/ Kad bela zora zazori,/ Ja devet krava pomuzem.[44]

Posle pohođana nevesta sa mužem posećuje roditeljski dom (povraci). Ta je poseta praćena uobičajenim gostoprimstvom, razmenom darova i zdravica. U svojoj rodnoj kući nevesta više nema nikakvih prava, samo je gost. Povraci zatvaraju svadbeni obredno-običajni krug i vraćaju patrijarhalnu zajednicu u stanje simetrije i ravnoteže.

Opis tradicionalne, folklorne svadbe upoređen sa savremenim istraživanjem svadbenih običaja pokazuje da su sedamdesetih godina prošlog veka, kada sve više ljudi napušta selo, odlazi u grad i školuje se, svadbeni običaji izgubili svoj obredni karakter zadržavajući samo običajnu komponentu. Nevestu svakako više ne biraju roditelji, već mladoženje ali se i dalje vodi računa da u prosidbu kreće neparan broj ljudi. Kada je devojka isprošena, daruje se istim darom kao nekada ─ novcem, jabukom i prstenom. Simbolični smisao ovakvog darivanja , savremenim mladencima ostaje nepoznat. Zna se da „tako treba“ ili „tako mora“. Svadbena svečanost se ugovara između Petrovog i božićnog posta, a svatove saziva nevestin otac sa šarenicom-torbom, jabukom i čuturumo ukrašenom cvećem. Svi kojima dođe čutura u kuću stavljaju metalne novčiće u jabuku koju će nevesta, u situ, ponovo dobiti od svekrve pred mladoženjinom kućom. Na dan svadbe iz mladoženjine kuće kreće povorka okićenih automobila, a pred nevestinom kućom čeka ih zatvorena kapija jer moraju da obave dva zadatka ─ gađaju iz puške visoko postavljenu jabuku i plate „vratarinu“ mladićima iz nevestinog doma. Kada su prepreke savladane, počinje gozba u nevestinoj kući. Za to vreme dever „kupuje“ nevestu, godi se sa njenim bratom i tri put plaća. Smisao ove obredne radnje sačuvan je u narodnom sećanju ─ nevesta se „kupuje“ da bi se na taj način nadoknadio njen nedostatak. Kada dever izvede nevestu iz kuće, puca se iz pušaka, a neretko baca i dinamit. Nevesta se potom pridružuje svatovskoj gozbi. U međuvremenu, mladoženja ništa ne okuša od hrane, inati se i odbija ponude jer očekuje da ga tašta daruje. Obično je u pitanju dukat spušten u med ili nešto jednako dragoceno. Uveseljavajući goste, čauš tada peva: Evo babe, evo zlata,/ Posle će i tata odnosno poziva nevestinog oca da i on daruje mladoženju. Napuštanje rodne kuće danas nije praćeno tužbalicama, naprotiv, devojku ispraćuju drugarice koje će ona povući za nos kako bi i same krenule njenim stopama i udale se uskoro. Svatovska povorka se uvek vraća drugim putem jer zavaravaju trag da se nevesta ne bi znala vratiti natrag, a ujedno se plaše i uroka. I danas je obavezno zaustavljanje svatova na vodi. Tu nevesta protura novac kroz nedra „da zvekne nešto“. Nakon venčanja u crkvi sledi odlazak mladoženjinoj kući gde se i danas izvode sve obredne radnje koje su sačuvale samo svoj običajni smisao. Mladoženja i nevesta se potom vraćaju na svadbenu gozbu gde ih očekuju okupljeni svatovi. Već sutradan, nakon svadbenog veselja, nevestini roditelji dolaze u posetu njenom novom domu. Još jednom je daruju, ljube i time zatvaraju krug svadbenih običaja.

Iz ovog krajnje sažetog opisa svadbenih običaja na užoj teritoriji Zapadne Srbije jasno je da se u nekom vidu zadržalo ono što je tradicijom osveštano ali da se sam smisao svadbenih radnji izgubio i pretvorio u mehaničko ponavljanje viđenog ili, što je češći slučaj, svadbeni običaji se praktikuju u strahu da se mladenci i njihove porodice ne ogreše o nekakvu nesaznatljivu silu koja ih nadilazi. Lirske narodne pesme, nekada neizostavni deo svadbenog rituala, gotovo su iščezle, a možda su one svojom tanonom osećajnošću najjasnije dočaravale sve ono što je danas neizrecivo ili nejasno. Nerazumno bi bilo očekivati da se svadbeni običaji i danas praktikuju i poštuju u onom obliku u kojima ih je opisao Vuk, ali bi svakako bilo razumno negovati svest o postojanju zapretenog narodnog blaga koje nas povezuje sa drugim slovenskim i neslovenskim narodima ali i razlikuje od njih. U ovom radu su izdvojene samo najvažnije svadbene obredno-običajne radnje da bi se, onoliko koliko je to moguće, ukazala na njihovu simboličnu semantik i specifičnost koju one imaju u okvirima jedne kulture kakva je srpska.

Literatura:

1. Bovan, Vladimir, Antologija srpske narodne lirike Kosova i Metohije, Jedinstvo, Priština, 1972, str.91

2. Bandić, Dušan, Narodna religija Srba u 100 pojmova,  Nolit, Belgrade, 2004.

3. Detelić, Mirjana, Mitski prostor i epika, Srpska akademija nauka i umetnosti: Dosije, Beograd, 1992.

4. Marković, Miloš, Narodna lirika Župe,  Bagdala, Kruševac, 1969.

5. Karadžić, Stefanović Vuk, Život i običaji naroda srpskog,  SKZ, Beograd, 1957; Srpske narodne pesme I, Prosveta, Beograd, 1975.

6. Karanović, Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1969; Narodne pesme u Danici, MS, Novi Sad, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1990; Narodne pesme u Matici, MS, Novi Sad, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1999.

7. Kleut, Marija, Iz kolebe u dvorove gospodske: folklorna zbirka Milice Stojadinović Srpkinje, MS, Novi Sad, Institut za književnost i umetnost, 1990.

8. Krnjević, Hatidža, Lirski istočnici: iz istorije i poetike lirske narodne poezije, BIGZ, Belgrade, 1986.

9. Kovačević, Ivan, Semiologija rituala, Srpski geneološki centar, Beograd, 1985.

10. Lampić, Mario, Mali rečnik tradicionalnih simbola, Fleš, Beograd, 2000.

11. Čajkanović, Veselin, Stara srpska religija i mitologija, SKZ, BIGZ, Prosveta, 1994, knjiga 5; Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, SKZ, SANU, Beograd, 1985.

12. Đorđević, Tihomir, Naš narodni život, Prosveta, Beograd, 1984; Životni krug: rođenje, svadba i smrt u verovanjima i običajima našeg naroda, Prosveta, Niš, 2002.


[1] Zdravica mladoženjinog oca: Zdrav si prijatelju,/ sretno nam veselje,/ da nam se đeca slože i umnože,/ u ime boga, ove godine venčanje,/iduće godine krštenje; Zdravica nevestinog oca: Prijatelju, ‘fala ti na zdravici!/ Da nam se deca slože i umnože,/ prvo muško,/ drugo blizanci,/ treće ope’ muškarci; Zdravica čauša kojom „prikazuje“ darove mladoženjinog strica: Evo domaćina ovog doma,/ doš’o svom bratu na veselje,/ donio prilog na viđenje,/ donio koru ‘leba,/ akov piva,/ jednu šećervatu,/ i jednog ljeljena, brava,/ ko da ga je otelila krava,/ gore rogat, dole bogat!/ Hvala ti, domaćine!/ Zdrav i živ bio1 I ti veselje činio, zabeležena tokom terenskog istraživanja sprovedenog za potrebe izrade ovog rada na teritoriji Bajine Bašte, Zapadna Srbija, oktobar, 2011.

[2] Tihomir Đođrđević, Naš narodni život 1, Prosveta, Beograd, 1984., str.136-137

[3] Veselin Čajkanović, Stara srpska religija i mitologija, knjiga 5, SKZ, Bigz, Prosveta, Partenon, 1994, str.134

[4] Mirjana Detelić, Mitski prostor i epika, Srpska akademija nauka i umetnosti: Dosije, Beograd, 1992, str.223-229

[5] Termin „pohođani“ varira zavisno od kraja u kom se svadbuje, pa se pohođani označavaju i kao po’dni ili prvinari.

[6] Vuk Stefanović Karadžić, Život i običaji naroda srpskog, SKZ, Beograd, 1957, str.313

[7]  Tihomir Đorđević, Naš narodni život 1, Prosveta, Beograd, 1984., str.157

[8] Miloš Marković Narodna lirika Župe, Bagdala, Kruševac, 1969, str.51

[9] Zoja Karanović, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str.196

[10] Mario Lampić Mali rečnik tradicionalnih simbola, Fleš, Beograd, 1999. str. 32 i 48

[11] Zoja Karanović, Narodne pesme u Danici, Matica srpska, Novi Sad; Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1990, str.48

[12]  Zoja Karanović, Narodne pesme u Matici, Matica srpski, Novi Sad; Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1999, str.101

[13] Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pjesme I, Prosveta, Beograd, 1975, str.52

[14] Tihomir Đorđević, Životni krug: rođenje, svadba i smrt u verovanjima i običajima našeg naroda, Prosveta, Niš, 2002, str.306

[15]  Zoja Karanović, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str.201

[16]  Veselin Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, SKZ, Beograd, 1985, str.99

[17] Zoja Karanović, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str.201

[18] Vladimir Bovan, Antologija srpske narodne lirike Kosova i Metohije, Jedinstvo, Priština, 1972, str.27

[19] Vladan Nedić, Antologija narodnih lirskih pesama, SKZ, Beograd, 1969, str.60

[20] Biser predstavlja simbol ljubavi i braka, ali je on i esencija Meseca – ženskog principa. Srebro je htonični metal koji se vezuje za noć, vodu i ženu. U: Mario Lampić Mali rečnik tradicionalnih simbola, Fleš, Beograd, 1999. str.11, 89, 130

[21] Vladan Nedić, Antologija narodnih lirskih pesama, SKZ, Beograd, 1969, str.58

[22] Tihomir Đorđević, Životni krug: rođenje, svadba i smrt u verovanjima i običajima našeg naroda, Prosveta, Niš, 2002, str.256

[23] Tihomir Đorđević, Životni krug: rođenje, svadba i smrt u verovanjima i običajima našeg naroda, Prosveta, Niš, 2002, str.314

[24] Veselin Čajkanović, Stara srpska religija i mitologija, knjiga 5, SKZ, Bigz, Prosveta, Partenon, 1994, str.140

[25] Zoja Karanović, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str.195

[26] Vladan Nedić, Antologija narodnih lirskih pesama, SKZ, Beograd, 1969, str.61

[27] Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pjesme I, Prosveta, Beograd, 1975, str.82

[28] Marija Kleut, Iz kolebe u dvorove gospodske: folklorna zbirka Milice Stojadinović Srpkinje, Matica srpaka, Novi Sad; Institut za književnost i umetnost, 1990, str. 35

[29] Vladan Nedić, Antologija narodnih lirskih pesama, SKZ, Beograd, 1969, str.64

[30] Mirjana Detelić, Mitski prostor i epika, Srpska akademija nauka i umetnosti: Dosije, Beograd, 1992, str.135-137

[31] Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pjesme I, Prosveta, Beograd, 1975, str.72

[32] Veselin Čajkanović, Stara srpska religija i mitologija, knjiga 5, SKZ, Bigz, Prosveta, Partenon, 1994, str.135

[33] Zoja Karanović, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str.205

[34] Zoja Karanović, Narodne pesme u Danici, Matica srpska, Novi Sad; Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1990, str.46

[35] Ibid, str.58

[36] Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pjesme I, Prosveta, Beograd, 1975, str.69

[37] Ibid, str.110

[38] Zoja Karanović, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str.211

[39] Vladimir Bovan, Antologija srpske narodne lirike Kosova i Metohije, Jedinstvo, Priština, 1972, str.91

[40] Zoja Karanović, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str.213

[41] Vladimir Bovan, Antologija srpske narodne lirike Kosova i Metohije, Jedinstvo, Priština, 1972, str.105

[42] Zoja Karanović, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str.216

[43] Vladimir Bovan, Antologija srpske narodne lirike Kosova i Metohije, Jedinstvo, Priština, 1972, str.80

[44] Zoja Karanović, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str.237

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s