Neki od najlepših sedmačkih sastava

Ovo su neki od najlepših sastava koje se učenici sedmog razreda napisali na trećem pismenom zadatku. 

Čitajući pesmu „Vetar“ Ivana V. Lalića  setio sam se svog detinjstva

Aleksa Višnjić 7b

Ivan V. Lalić, jedan od naših pesnika, napisao je dosta pesama od kojih se najviše ističe pesma „Vetar“. Dok smo je čitali na času, pokrenuli smo veliki broj tema. Jedna od njih je bila majčinska ljubav.

Kad sam bio mali, mama se dobro brinula o meni. Stalno me je vodila gde hoću i pružala mi sigurnost kakvu niko drugi ne može. Svaki put sam želeo da ona bude uz mene. Noću, kad mrak baci magiju straha, mama mi stvori štit napravljen od ljubavi koju mi ona pruža. Bez nje sam se osećao jako loše, kao crna ovca. Zbog toga bih mogao da se poredim sa lirskim subjektom iz pesme „Vetar“. Kao što se lirski subjekat plašio vetra, ja sam se plašio nekih stvari kojih se više ne plašim. U toj vojsci straha najviše su se isticali: ajkula, lopov i oluja. Ajkula je bila aktivna i danju i noću i mogla je da se kreće i po kopnu. Lopov je u mene unosio najveći strah, ali je bio aktivan samo noću. Oluja je u mene unosila veliki strah, ali je retko išla u rat. Iako su oni bili mnogo strašni, mama ih je pobedila jednom lakom čarolijom, rečima neke knjige ili uspavanke.

Ova pesma je u meni izazvala mnoga osećanja. Ona su me odvela u prošlost i pomogla mi da se setim svega što je majka uradila za mene. Zahvaljujući njima sam i napisao ovaj sastav. Ma koju ocenu da dobijem na pismenom, biću zahvalan Ivanu V. Laliću zato što me je njegova čarobna pesma vratila u prošlost.

Čitajući pesmu „Vetar“ Ivana V. Lalića setio sam se svog detinjstva

Luka Lazović, 7b

U detinjstvu je najvažnija osoba koja će te podići svaki put kada padneš i koja će te pripremiti i na kraju poslati u surov svet odraslih. U mom slučaju to je majka.
Majku u literaturi najčešće vezuju za ljubav, nesebično davanje, nežnost i brigu. Veza sa majkom nastaje rođenjem i godinama postaje dublja i raste, menja se sa nama.
Osećam da polako napuštam godine detinjstva. Kao što se pesnik seća i danas vetar duva. Neumorno duva kroz godine, uspomene i sećanja. Vraća nas majčinoj ljubavi i sigurnom domu za koji vezujemo lepe uspomene. Dom je zaklon, gde se osećamo sigurno i voljeno. Mesto gde spoljašnji svet, svi meteoriti, sve bakterije i aflatoksini prestaju da predstavljaju problem. Zaštitnici doma su roditelji, a majka u njemu ima posebnu ulogu. Ona zaključava vrata, zatvara prozore, proverava da li je sve u redu. Nežnim poljubcem na kraju dana donosi mir i odmor.
Majčinska ljubav, to su tihi koraci koji proveravaju da li spavam, ali su i oni užurbani koji me ujutru bude. To je njen nežan dodir ničim izazvan, ali i prekor posle neke moje brzopletosti. U svakom njenom pogledu postoji treptaj koji me traži, ispituje pogledom, osluškuje. Pita se da li sam dobro, da li je sve u redu. Neumoljivo uspeva da oseti svaki tmurni oblak koji mi unosi nemir. Ipak, ne volim kada se toliko brine, takođe, ne volim kada je napeta i umorna od posla.
Ja mislim da je moje detinjstvo puno lepih događaja i ljudi, ali verujem da će u mom životu osim majke biti još ljudi koji će mi pomoći da prođem kroz mračnu šumu odrastanja i postanem uspešna odrasla osoba.

MOJA OMILjENA KNjIGA

Lazar Radojević, 7b

Dugi, letnji dani raspusta su mi uglavnom neispunjeni, pa imam dosta slobodnog vremena koje ne umem da iskoristim. Zbog toga sam dobio jedan interesantan predlog, da pročitam neku knjigu. Posle dugog razmišljanja, odabrao sam knjigu „Teško pobeđenima“ Slavomira Nastasijevića i počeo sa čitanjem.

Knjiga je, na prvi pogled, imala veliki broj strana, ali me je njena krajnje zanimljiva tematika od početka privukla. Najteži period srednjevekovne Srbije, rat protiv Turaka, borba za opstanak od velike najezde nadaleko čuvene turske vojske, razni bojevi i bitke, čine ono što me je tada veoma zanimalo.

Svako predvečerje svi ukućani su znali gde sam ja, iako nisam bio sa njima. Ležeći na krevetu, potpuno zamišljen, kao u nekom drugom svetu, čitao sam knjigu.

To što mi je knjiga u početku bila velika i glomazna, vremenom, čitajući knjigu, sve mi se više dopadalo. Svidela mi se detaljnost opisa izgleda i karaktera junaka, zaseda, pljački, kao i celokupnog stanja u tadašnjoj Srbiji.

Brzo zavolevši knjigu sa lakoćom sam je pročitao. Ostavila je na mene snažan i dubok osećaj koji do tada nisam doživeo. To je za mene ono što je posebno kod „Teško pobeđenih“ i svakom bih je preporučio.

ŽENSKI LIKOVI U PESMAMA POKOSOVSKOG CIKLUSA

Anđela Sarjanović, 7a

Hrabrost jedne zemlje, njena istorija i koreni najbolje se oslikavaju u pesmama koje opevaju njene slavne junake.U pokosovskom ciklusu epskih narodnih pesama, gde se opisuje vreme raspadnute Srbije pod Turcima, ženski likovi prvi put dolaze do izražaja i dobijaju važnu ulogu.

To vidimo kroz dva veoma upečatljiva lika − Anđeliju i Jelicu. Anđelija je ključni lik u pesmi „Deoba Jakšića“,a Jelica u pesmi „Smrt vojvode Prijezde“.

Anđeliju i Jelicu krasi izuzetna mudrost. Anđelija je smislila miran i neobičan način da izmiri braću, a Jelica je prva uočila mogućnost da Turci kopaju tunel, jer je reka počela da se muti. Obe su svoju mudrost morale koristiti protiv muške gluposti. Jedina razlika je u tome što je Anđelija tu bitku dobila, izmirivši svoju braću, a Jelica izgubila, jer su Turci prodrli u grad.

Oba lika su požrtvovana, verna i časna. Anđelija je dala svoju molitvenu čašu, ženi najmiliji predmet, da bi sprečila ubistvo među braćom,a Jelica je dala svoj život, da ne bi dopala u ruke zlom Turčinu. Njihova dobrota i vrlina se ogleda u sledećim stihovima: Anđelija: „Da otrujem svoga đevera od boga je velika grijota,a od ljudi pokor i sramota“. Jelica: „Pre ću s tobom časno poginuti,neg ljubiti po gori Turke“. Sve ove osobine čine snagu , veću od muške, koja je krasila ove žene.Tu možemo videti kontrast između žena iz pretkosovskog ciklusa i žena iz pokosovskog ciklusa,  Jalice i Anđelije. Žene iz pretkosovskog ciklusa su varale svoje junake, kao što je jedna žena prevarila poznatog junaka, Banović Strahinju.

Jelica i Anđelija su, po mom mišljenju, apsolutno zaslužile da se nađu u ovako divnim pesmama i da ih krase svojom pojavom. Ova dva lika svojom odvažnošću i snagom upravo predstavljaju čitav srpski narod, a da je bilo više likova poput njih, ova naša mala ,ali snažna zemlja bi mnogo ranije izašla iz ropstva i postala slobodna.

Epski junak ili junakinja koja mi se najviše dopala

Katarina Stanković, 7b

Vojvoda Prijezda je u epskoj poeziji hrabar i odlučan srpski vojvoda koji ne pristaje na ropstvo i poniženje. Turski car traži od stalaćkog vojvode da mu pošalje tri dobra: sablju, konja i vernu ljubu, što on odbija, svestan posledica. Ta tri dobra su simboli moći, vlasti i dostojanstva, koji predstavljaju ono najvrednije što ima. Car to traži da bi ga ponizio kao čoveka. Vojvoda Prijezda je ponosan junak, koji će radije otići u smrt nego se odreći svoje časti. Tri godine su trajale neuspešne bitke oko Stalaća. U trenutku kada njegova verna ljuba Jelica otkrije da su janičari ušli u pivnicu, vojvoda se sprema na juriš, svestan turske nadmoći. Sa svojima je ubio hiljadu Turaka, pre nego što se povukao. Tada je odsekao glavu konju, da ga Turčin ne jaše, polomio sablju, da je Turčin ne paše, a dao je Jelici da bira svoju sudbinu. Ona je, naravno, izabrala smrt s mužem, a ne život s Turčinom. Zajedno su skočili u Moravu, koja ih je „odranila“, pa i da ih „sarani“. Iako se pesma završava smrću vojvode Prijezde i njegove žene Jelice to ne izaziva beznađe, jer su oni moralni pobednici. Car ništa nije dobio od onoga što je tražio, a Prijezda je ostao simbol otpora protiv bezumne sile, iako je neistorijska ličnost.

 

Čitajući pesmu ,,Vetar“ Ivana V. Lalića setio sam se svog detinjstva

Mihajlo Nikitović 7b

 Svaki čovek nosi u duši sliku detinjstva koju čuva od zaborava. Ponekad sećanja naviru u talasima i nižu se kao biseri koji svetle uspomenama.

Bilo mi je jedanaest godina kada sam sa porodicom letovao na moru. Pamtim dobro naš hotelski smeštaj, pogled na beskrajnu plavu pučinu i plažu prepunu razdraganih kupača. Dobro se sećam jednog detalja koji mi se urezao u pamćenje. Nevreme je bilo na dohvat ruke i pretilo je olujom. Oluja je došla snažna u naletu, neuhvatljiva, zastrašujuća, spremna da zbriše sve pred sobom. Bila je gospodar dana i situacije. Istinski je pročišćavala vazduh dajući atmosferi otvoren, proziran izgled bistar kao detinje oči. Brzinom svetlosti odnosila je sve pred sobom, neuhvatljivom rukom uništavala sve vidike i za sobom ostavljala pustoš. Pustoš je bila u nečijem srcu, u nečijoj duši. Ona ima moć da zbriše sve prljave tragove sa ulica i trotoara, može da pročisti atmosferu i nečija osećanja.

Stajao sam na obali mora udisao slan, rashlađen vazduh dok se voda valjala zapenušalim talasima. Mladić i devojka su takođe bili na obali. Bili su uznemireni, svađali su se. Bili su bučni, netrepeljivi, nepristojni. Nisu obraćali pažnju ni na koga već su nešto histerično raspravljali. Devojka je zaplakala, mladić ju je povukao za ruku i nastala je još bučnija prepirka. Nedostajala im je kultura. Bilo mi je neprijatno da ih slušam i gledam. Dok su se raspravljali oluja se veoma približila ostavljajući još par metara do obale. Uplašio sam se, počeo sam da bežim od oluje i od njih osetivši kako se oluja uvlači u moje telo, u moju krv i teče mojim venama. Uplašen i zadihan utrčao sam u provetrenu hotelsku sobu i našao sigurnost u toplim majčinim očima i rukama koje su me milovale po kosi. Posle nekog vremena osetio sam da me hladna oluja polako napušta. I dan je bio vedar i sunčan. Tek tada sam osetio potpunu slobodu, a moji strahovi su polako nestajali.

Svaki čovek ima dete u sebi i treba samo da se seti detinjstva da bi se setio kako je lepo biti dete, mlad bezbrižan. Ali ima i trenutaka koje bi rado zaboravio, ali to je takođe deo njegovog detinjstva.