Pravopis za hladne dane :)

Advertisements

12. rođendan Vikimedije Srbije

Photo by Mickey Mystique, CC BY-SA 4.0, Wikimedia Commons.

Rođendanske proslave su sjajna prilika da se društvo okupi i razmotri šta su dobro, lepo i kvalitetno uradili zajedno. Dvanaesti rođendan Vikimedije Srbije proslavljen je u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Bila je to prilika da se okupljeni ljubitelji Vikipediji, nastavnici i studenti upoznaju sa Vikidahijama – stranicom koju su na Vikipediji napravili nekadašnji učenici 8. razreda i posvetili je narodnoj epskoj pesmi Početak bune protiv dahija.

Nagrada za Andreja Jakovljevića

Na nedavno završenom literarnom konkursu koji, tradicionalno, organizuje Spomen-park Kragujevački oktobar učenik 4d Andrej Jakovljević osvojio je drugu nagradu. Ovogodišnja tema glasila je Ne smemo dozvoliti da nam se nasmeši lice zla, a Andrej je napisao izvanrednu pesmu. Na konkursu je učestvovalo 38 srednjih škola. Bravo za Andreja! 🙂 Nastavite sa čitanjem

Intervju sa unukom Meše Selimovića

Pre dve godine predavala sam četvrtacima, mom čuvenom 4c, a ko nije predavao srpski maturantima, taj ne zna šta je patnja – lektire obimne, školska godina kratka; đaci, kad se ne spremaju za fakultet, za analizu, za fiziku, za takmičenje, za 18. rođendan, za maturski rad, za maturski bal, svrate ponekad i na čas. I čitali bi oni, nije da ne bi, ali kad!? 🙂 A pred nama, samo kapitalci – Andrić, Meša, Kami, Gete, Dostojevski, Ćosić… Da se uhvatiš za glavu i počneš da plačeš od muke i jeda što će tolika lepota proći pored njih, ni očešati ih neće. Uglavnom, odlučim da se ne predam tako lako. Nekako ih nahvatam na foru da je Prokleta avlija mala, pa je pročitaju. Za Kamija se nisam mnogo mučila, dovoljno je bilo da pomenem egzistencijalizam, buntovništvo i, naravno, mali broj strana i nađe se kritična masa koja pročita dovoljno da na času ne pričam samo ja. Dođosmo do Meše. Šta da radim sad!? Krenem izokola, prvo odgledamo film, pa odemo u Narodno pozorište (a pozorište je, iz meni nepoznatih razloga, za 4c bila Njegoševa velja kruška – nikako da progutaju pozorišni mamac!) i odgledamo odličnog Nikolu Ristanovskog u ulozi Ahmeda Nurudina. Iz nekog razloga, meni to ne bude dovoljno. U stvari, neki razlog je bila moja vera i nada da će pročitati Derviš i smrt ako im ostavim još malo vremena. Tako počnem da tragam za interesantnim člancima o Meši, koji bi mogli biti iskorišćeni na času, jer Meša je, jednako kao i Andrić jedno tajanstveno dostojanstvo, neko ko sa velike distance intrigira kako svojim životom tako i svojim delom. Tako nabasam na intervju pod nazivom Moj deda, Meša Selimović. Pročitam. Interesantno. Intervjuisan je unuk Meše Selimovića, priča o svom dedi, drugačije od bilo koje književne kritike. Dok čitam, razmišljam: Čoveče, zamisli Meša ti deda! Da li sam ikada razmislila o Meši kao dedi, ocu, suprugu, kao stvarnom čoveku, ne onom sa slike iz kabineta srpskog, onog što je mnogo ozbiljan, gotovo ljut, gleda u nas i zna da nismo pročitali Derviša!? Zapadne mi, međutim, za oko podatak da je Mešin unuk išao u Filološku gimnaziju. Dobar deo moje porodice je ili išao ili ide u Filološku. Budući da se u toj školi muške glave pamte decenijama unazad, jer se mogu nabrojati na prste jedne i po ruke po generaciji, raspitam se kod mog takođe muškog predstavnika u Filološkoj je l mu poznata činjenica da je njegovu školu pohađao Mešin unuk. Pita kako se zove, ja kažem, a on će, i to je jedan od onih retkih trenutaka kada hoćeš da padneš sa stolice od iznenađenja, dakle, on veli – ja radim sa Mešinim unukum, samo nisam znao da je on On. Samo lud čovek, dovoljno lud da se školom bavi na moj način, a ima nas takvih, na sreću ili na žalost, u tom trenutku ne bi pomislio – kako bi bilo neverovatno da Mešin unuk dođe na čas i priča sa mojim 4c! Ko neće, nađe izgovor; ko hoće, nađe Fejsbuk profil. Pošaljem čoveku poruku, hoćeš da dođeš – hoću! Nastavnički trans! I čovek stvarno dođe! Nije ga mrzelo da ustane ujutru i dođe u 8.30 na naš čas. I priča o Meši, svom dedi. Taj razgovor, budući da sam ga smatrala vrlo dragocenim, snimila sam (audio) i rešila da ga pretočim u stručni rad. Ideja je bila da neverovatno iskustvo podelim sa drugima, sa drugim nastavnicima i đacima. Ovog letnjeg raspusta, u julu, konačno uobličim tekst, prekucam intervju i pošaljem ga jednom časopisu za književnost i jezik. Ni celih 6 meseci im nije trebalo da mi odgovore kako tekst ne mogu objaviti (bez daljeg objašnjenja) iako je u pitanju zanimljivo svedočenje o velikom srpskom piscu. E, sad, to, naravno, nije jedini časopis za književnost i jezik, taj tekst mogu poslati na bar još dve adrese, i neko bi objavio, sigurna sam. Ostavila sam stvar da odleži dva-tri dana, da razmislim, a, u stvari, odmah sam znala šta, zapravo, želim – želim da zanimljivo svedočenje o jednom srpskom piscu učinim dostupnim, da svako, ako želi, može da ga pročita. Ko još, osim nastavnika, čita časopise o književnosti i jeziku? Pa, niko. Ko čita po društvenim mrežama i blogovima – svi. I zato, evo zanimljivog svedočenja o jednom srpskom piscu, za svakog.  Nastavite sa čitanjem

TeenTalk konferencija

U Domu omladine u Beogradu održana je peta konferencija TeenTalk. Bilo je zanimljivo učestvovati u panel-diskusiji Au, što je škola zgodna i razmeniti mišljenje o tome šta je dobro, a šta bi trebalo promeniti u našem školskom sistemu. Važno je čuti mišljenje srednjoškolaca, ali i roditelja srednjoškolca čija su se deca školovala u zemljama regiona i EU. Izbor knjiga za školsku lektiru ispostaviće se kao krupan kamen spoticanja. Svi se slažemo da bi trebalo osvežiti izbor knjiga, ali ne čuh nijedan konkretan predlog. Nadam se da će nas, u skoroj budućnosti, prijatno iznenaditi neki novi autor ili autorka u svetu dosadne lektire. 🙂