Malo stručnog usavršavanja – nikada nije na odmet! :)

Intervju za časopis KUŠ

U majskom broju časopisa KUŠ izašao je intervju sa mojim kolegom Nenadom Guglom i sa mnom. Tema je bila onlajn nastava – prednosti i mane. Ceo intervju je na 62 strani.

https://www.yumpu.com/xx/document/read/63311906/kus-maj-2020

Promocija najlepše čitanke na svetu :)

Sajam knjiga, subota 27. oktobar od 11 do 13 časova, Vulkan znanje, sala 2b – dođite da prelistate našu novu čitanku za 5. razred! 🙂 Link za prijavu i refundiranje troškova karte: https://docs.google.com/forms/d/e/1FAIpQLSeiSuLbiUqukEeQmWtmQ-yJrwAubZqwMOLa6WfklilOOat5nQ/viewform

Izgubljeno – nađeno :)

U najnovijem broju časopisa Književnost i jezik (LXIV, 3-4, 2017, str.483) objavljen je moj rad pod nazivom Vikidahije. Međutim, kako saznadoh, u nekim primercima časopisa je objavljen, u drugim nije, kako – ne bih znala! 🙂 U svakom slučaju evo rada ovde, pa ko voli – nek izvoli! 🙂

Kad sam već tu, o istom trošku evo i rada objavljenog u časopisu Školski čas (br.5, 2017, str.48) o Radičevićevoj poemi Đački rastanak.

A tu je i Pokondirena tikva sa kojom je sve počelo (Književnost i jezik, br.1-2, 2014).

Pravopis za hladne dane :)

Intervju sa unukom Meše Selimovića

Pre dve godine predavala sam četvrtacima, mom čuvenom 4c, a ko nije predavao srpski maturantima, taj ne zna šta je patnja – lektire obimne, školska godina kratka; đaci, kad se ne spremaju za fakultet, za analizu, za fiziku, za takmičenje, za 18. rođendan, za maturski rad, za maturski bal, svrate ponekad i na čas. I čitali bi oni, nije da ne bi, ali kad!? 🙂 A pred nama, samo kapitalci – Andrić, Meša, Kami, Gete, Dostojevski, Ćosić… Da se uhvatiš za glavu i počneš da plačeš od muke i jeda što će tolika lepota proći pored njih, ni očešati ih neće. Uglavnom, odlučim da se ne predam tako lako. Nekako ih nahvatam na foru da je Prokleta avlija mala, pa je pročitaju. Za Kamija se nisam mnogo mučila, dovoljno je bilo da pomenem egzistencijalizam, buntovništvo i, naravno, mali broj strana i nađe se kritična masa koja pročita dovoljno da na času ne pričam samo ja. Dođosmo do Meše. Šta da radim sad!? Krenem izokola, prvo odgledamo film, pa odemo u Narodno pozorište (a pozorište je, iz meni nepoznatih razloga, za 4c bila Njegoševa velja kruška – nikako da progutaju pozorišni mamac!) i odgledamo odličnog Nikolu Ristanovskog u ulozi Ahmeda Nurudina. Iz nekog razloga, meni to ne bude dovoljno. U stvari, neki razlog je bila moja vera i nada da će pročitati Derviš i smrt ako im ostavim još malo vremena. Tako počnem da tragam za interesantnim člancima o Meši, koji bi mogli biti iskorišćeni na času, jer Meša je, jednako kao i Andrić jedno tajanstveno dostojanstvo, neko ko sa velike distance intrigira kako svojim životom tako i svojim delom. Tako nabasam na intervju pod nazivom Moj deda, Meša Selimović. Pročitam. Interesantno. Intervjuisan je unuk Meše Selimovića, priča o svom dedi, drugačije od bilo koje književne kritike. Dok čitam, razmišljam: Čoveče, zamisli Meša ti deda! Da li sam ikada razmislila o Meši kao dedi, ocu, suprugu, kao stvarnom čoveku, ne onom sa slike iz kabineta srpskog, onog što je mnogo ozbiljan, gotovo ljut, gleda u nas i zna da nismo pročitali Derviša!? Zapadne mi, međutim, za oko podatak da je Mešin unuk išao u Filološku gimnaziju. Dobar deo moje porodice je ili išao ili ide u Filološku. Budući da se u toj školi muške glave pamte decenijama unazad, jer se mogu nabrojati na prste jedne i po ruke po generaciji, raspitam se kod mog takođe muškog predstavnika u Filološkoj je l mu poznata činjenica da je njegovu školu pohađao Mešin unuk. Pita kako se zove, ja kažem, a on će, i to je jedan od onih retkih trenutaka kada hoćeš da padneš sa stolice od iznenađenja, dakle, on veli – ja radim sa Mešinim unukum, samo nisam znao da je on On. Samo lud čovek, dovoljno lud da se školom bavi na moj način, a ima nas takvih, na sreću ili na žalost, u tom trenutku ne bi pomislio – kako bi bilo neverovatno da Mešin unuk dođe na čas i priča sa mojim 4c! Ko neće, nađe izgovor; ko hoće, nađe Fejsbuk profil. Pošaljem čoveku poruku, hoćeš da dođeš – hoću! Nastavnički trans! I čovek stvarno dođe! Nije ga mrzelo da ustane ujutru i dođe u 8.30 na naš čas. I priča o Meši, svom dedi. Taj razgovor, budući da sam ga smatrala vrlo dragocenim, snimila sam (audio) i rešila da ga pretočim u stručni rad. Ideja je bila da neverovatno iskustvo podelim sa drugima, sa drugim nastavnicima i đacima. Ovog letnjeg raspusta, u julu, konačno uobličim tekst, prekucam intervju i pošaljem ga jednom časopisu za književnost i jezik. Ni celih 6 meseci im nije trebalo da mi odgovore kako tekst ne mogu objaviti (bez daljeg objašnjenja) iako je u pitanju zanimljivo svedočenje o velikom srpskom piscu. E, sad, to, naravno, nije jedini časopis za književnost i jezik, taj tekst mogu poslati na bar još dve adrese, i neko bi objavio, sigurna sam. Ostavila sam stvar da odleži dva-tri dana, da razmislim, a, u stvari, odmah sam znala šta, zapravo, želim – želim da zanimljivo svedočenje o jednom srpskom piscu učinim dostupnim, da svako, ako želi, može da ga pročita. Ko još, osim nastavnika, čita časopise o književnosti i jeziku? Pa, niko. Ko čita po društvenim mrežama i blogovima – svi. I zato, evo zanimljivog svedočenja o jednom srpskom piscu, za svakog. 

Slovo o jeziku

Nove tehnologije u obrazovanju ili život je lep :)

I ove godine, kao i prethodne dve, kreativnost, pamet i rad mojih učenika osvojila je posetioce fantastične konferencije Nove tehnologije u obrazovanju. Na ovogodišnjoj konferenciji predstavili smo svoj rad, pod nazivom Vikidahije, koji smo uradili zahvaljujući svesrednoj pomoći mojih kolega informatičara Snežane Jelić i Koste Đurišića. Tokom rada pridružile su nam se i nastavnice stranih jezika Sanja Barbulov i Dragana Kerkez. Svesrdna podrška došla je i od Vikimedije Srbije. Zbog svega toga danas smo blistali! 🙂 Hvala mom 8b što su lepi i pametni! 🙂

A za kraj – licenca! :)

Kraj ove kalendarske godine nije i kraj polugodišta, pa samim tim očekujemo još literarnih uspeha, zanimljivih čitalačkih i gramatičkih zadataka i knjiga pročitanih po ličnom izboru. Ali da kraj ove 2015. ne bi bio običan kraj pobrinulu se Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, pa sam konačno položila ispit za licencu – dakle, u novu 2016. godinu ulazim kao licencirani profesor! 🙂 Ispit sam polagala u gimnaziji „Sveti Sava“, a nastavna jedinici je bila Radičevićeva poema „Đački rastanak“. Učenici II4 su bili sjajni saradnici, pa im se zahvaljujem na razumevanju i podršci koju su mi pružili na času. Kolege profesori su takođe bili predusretljivi i spremni da pomognu kada god mi je to trebalo. U prilogu se nalazi moja priprema i istraživački zadaci – možda će nekome dobro doći! 🙂

Na konferenciji Nove tehnologije u obrazovanju

I ove godine, zahvaljujući pre svih mojim bivšim učenicima iz 8a i 8b, imala sam zadovoljstvo da učestvujem na konferenciji Nove tehnologije u obrazovanju. Predstavila sam svoj rad pod nazivom Građansko vaspitanje od 😦 do 🙂 u kome sam se osvrnula na prošlogodišnji rad mojih osmaka i posebno na film 8b neponovljivi koji je snimio moj razred (pravo na prikazivanje i deljenje filma i dalje imaju samo moji učenici, tako da su učesnici konferencije ostali uskraćeni za to malo kinmatografsko remek-delo! 🙂 ). Još jednom, velika zahvalnost mojim đacima i specijalna zahvalnost našem montažeru, Aleksandru Miladinoviću! 🙂 Prezentacija rada je u prilogu! 🙂